+381 (0)21 63 39 812

Kada sam počinjao sve je izgledalo bezazleno, poput igračke. Sve je bilo šareno i veselo. Korak po korak, upao sam u začarani krug, u klopku. Tokom dvadesetak godina postao sam rob alkohola, gotovo svaki dan mi je proticao u pijanstvu ili mamurluku, ili oboma. Ponašao sam se po automatizmu, mozak je već bio dovoljno izdresiran da me - i pored moje «rešenosti» da ne pijem neki određeni period – dovede na neko mesto gde ću sigurno popiti nešto. A onda, kad se već kamen zakotrlja, nikad ili gotovo nikad nisam se zaustavljao na jednom piću. Pio sam koliko sam mogao, pa i mnogo preko toga. Mislio sam da mogu snagom volje da pobedim alkoholizam, pošto donedavno nisam znao da je to bolest. Znao sam da je zavisnost, ali nisam hteo na lečenje. U tome sam bio uporan, koliko u pijenju tvrdoglav – uništavao sam zdravlje i dušu, od sebe pravio budalu, i to sve za sopstvene pare. A nisam znao da sam time i bližnje uništavao.
Svestan sam toga da će krize doći. Neke če biti jačeg druge. U tome slabijeg intenziteta. Svakako da ću biti u situaciji da, ako ne poželim, onda bar pomislim na piće. Ali izgrađujem sisteme odbrane, pogotovo što znam da to ne nastupa odmah, nego preko malih, naizgled beznačajnih postupaka, razgovora ili razmišljanja. Ali upravo sam sa SAMO TIM JEDNIM i počeo, i SAMO JEDNO će me vratiti u istu klopku, zatvor u kojem sam 20 godina robovao. A u tom zatvoru nema ništa lepo da se vidi ni doživi. Nisam postao bogatiji, pametniji ni srećniji, naprotiv.
Nakon serije bezuspešnih pokušaja da smanjim, ostavim alkohol ili da uspostavim dužu apstinenciju, shvatio sam da sam zavisnik. Ipak, odluka da prihvatim lečenje je direktna posledica sestrinog stava da svako od nas troje ode na svoju stranu, što bi značilo potpuni raspad porodice, kakva god ona bila. Sad kad sam prihvatio lečenje, uvideo sam da stvari i nisu toliko crne koliko sam mislio i da se život može nastaviti i bez alkohola.
Nikola R.

Alkoholizam je život bez smisla, bez nade i bez boje. U njemu je sve sivo i bezlično. Pobediti alkoholizam bi značilo prihvatiti život, obojiti ga i dati mu smisao. Ja svakako zaslužujem bo(l)je, a sa mojim bojama obojiću život, pre svih, mojoj ćerki, mojoj mami i mojoj sestri, a onda i svima kojima je do mene stalo.
Koliko sam samo puta želela da se izvučem iz svega. Koliko sam samo puta željela vratiti vreme i odigrati drugačije. Koliko sam samo puta želela da se zemlja otvori i da nestanem.
Moram priznati da je ovaj sistemski porodični model odlično osmišljen. Kao da sam ga ja osmislila . Odavno sam uvidela da ne mogu sama i da moja mama svojim zvocanjem i prigovaranjem samo produbljuje moj problem. Iako sam joj ja često na to ukazivala trebao nam je neko sa strane da to i potvrdi.
Samo onaj ko se našao u bolesti zavisnosti može razumeti koliko je teško boriti se sa tom bolešću. Nemoguće je, ili je bar jako teško, pobediti tu bolest sam, a sa druge strane teško je očekivati podršku iz porodice jer su članovi porodice najviše istrpeli zbog te zavisnosti. U mom slučaju konkretno najviše je istrpela moja mama. Želim da joj se zahvalim što je sada tu pored mene i nadam se da ćemo zajedno, uz nesebičnu podršku bolnice, pobediti moju bolest.
Zorica V.

Moja bolest nije neizlečiva, ali je veoma kompleksna i teška za lečenje. Puno puta sam i sam sebe ubeđivao kako mogu sam da prestanem sa uzimanjem tj. da se izlečim, ali sada vidim da je to skoro nemoguće. Najgore od svega je što ova bolest utiče na moje emocije, mišljenje i ponašanje. To čini samo lečenje dosta teško po mene jer to izgleda kao neki vid borbe bolesti mene samog unutar mojih misli tj. mozga. Najveći problem je u tome što efekat uzimanja ostaje duboko urezan u sećanje pa, iako sada znam da je to bolest, i dalje se javljaju želje za ponovnim uzimanjem i nemiri u mojoj glavi.
Ovo je bolest koja vremenom preuzme kontrolu nad osobom koja od nje boluje, menja ličnost do granica kada se i sama osoba zapita „u šta sam se pretvorio.“ Moja bolest zagarantovano ne donosi ništa dobro, nasuprot, ona me je promenila u osobu koja laže, manipuliše, krade od meni dragih ljudi tj. ljudi za koje znam da me vole. Jedina sigurna stvar kod ove bolesti je smrt u slučaju da osoba koja od nje boluje ne prihvati lečenje ili ne može da se leči iz bilo kojih razloga. Meni je drago da imam dobre saradnike i sve uslove za uspešno lečenje u Vašoj ustanovi i nadam se da ću pobediti ovo zlo jednom za sva vremena i da ću opet moće da živim normalno i radujem se normalnim stvarima kao i drugi zdravi ljudi.
Jelena N.

Mogu da zaključim da sam mnoge godine proveo radeći protiv sebe i svoje porodice. Radio sam na narušavanju sopstvenog zdravlja i zdravlja svojih najbližih. Prokockao sam najbolje godine svog života, prošle su uzalud bez ostvarenog i jednog cilja. Sve pare koje sam na nimalo lak način zarađivao, trošio sam da bi narušio svoje zdravlje, pa i novac koji sam od roditelja uzimao išao bi na iste stvari. Mnoge godine iza mene prošle su bez veze, nisam otišao na letovanje, na zimovanje, na neko putovanje što bi bilo korisno, što bi mi ostalo u lepom sećanju. Sad kad pogledam nemam čega lepog da se setim, stalno dugovi, nikad para dovoljno, problemi sve veći.
Srećan sam da sam ipak došao na lečenje, ko zna da li bi ikad otvorio oči i shvatio da onaj prethodni način života nema nikakvog smisla, da nije bilo Vas.
Zoran K.

Kad bi me neko pitao sada da mu dam savet o drogama, kontrolisanom uzimanju i sl, mogao bih da mu kažem samo ovo: „Pucaj sebi u glavu, brže je i bezbolnije.“ Zaobilazite narkotike u širokom luku. Za sve u životu postoji rešenje, a narkotici to sigurno nisu. Samo će prolongirati problem, dodajući na njega 1000 novih. Zato glavu gore i samo hrabro koračajte u život, krojite sami svoju sudbinu, a ne da vam je supstance kroje, jer u to odelo nikad nećete ući, a još manje će vam lepo stajati. Meni je ova ustanova pružila novu šansu da ponovo uzmem stvar u svoje ruke i da bez supstance idem kroz život.
Sinisa J.

Dosao sam do kraja. Nisam video nijedno rešenje. Bolnica Vita jeste . Hvala vam
Milan P.