+381 (0)21 63 39 812

Lečenje narkomanije

Bolesti zavisnosti predstavljaju sociopatološki fenomen koji karakterišu, kao bolest, pre svega fizička ili psihička, ili psihička i fizička zavisnost, nastale kao posledica ponovnog i čestog unošenja u organizam prirodnih ili veštačkih psihoaktivnih supstanci (PAS). Rezultat ovakvog unošenja PAS u organizam je njegovo adaptiranje na njih, tako da one postaju sastavni deo metabolizma i javlja se određeni oblik zavisnosti.

Pod drogom se podrazumeva svaka supstanca biljnog ili sintetičkog porekla koja, kada se unese u organizam, može da modifikuje jednu ili više njegovih funkcija i da nakon ponovljene upotrebe dovede do stvaranja psihičke i/ili fizičke zavisnosti.

Problem narkomanije je veoma kompleksan. U suštini radi se o teškoj hroničnoj bolesti koja zahteva stručni medicinsku pomoć.

U osnovi radi se o hroničnoj bolesti mozga koji se menja i u morfološkom i funkcionalnom smislu, tako da je neophodno uspostavljanje potpune apstinencije, adekvatna medikamentozna terapija koja će pomoći pacijentu da prevziđe apstinencijalnu krizu, da se psihički stabilizuje i da se mozak ubrzano oporavlja.

  • Zatim, tako izmenjen mozak menja proces mišljenja, rasuđivanja, donošenja zaključaka, što dovodi do pogrešnih uverenja, stavova i pogleda na realnost. Ove posledice ne iščezavaju prostim oporavkom mozga. Neophodno je adekvatan psihoterapijski pristup koji će pacijentu pomoći da prepozna i prvaziđe svoje zablude i predrasude.
  • Takođe, izmenjen mozak, pogrešna percepcija realnosti, izmenjeno rasuđivanje, menjaju i ponašanje pacijenta. Formira se čitav niz štetnih navika (destruktivnih i autodestruktivnih) koje su uporne i opstaju nakon prestanka unošenja droge. Iz tog razloga neophodna je stručna pomoć u menjanju loših navika i formiranju jednog novog zdravog životnog stila.
  • Izmenjeno rasuđivanje, stavovi, neadekvatno ponašanje ostavljaju traga i na socijalne kontakte, pre svega unutar porodice, a onda i prema drugim bliskim osobama u okruženju. Dolazi do neadekvatne komunikacije, gubitka poverenja, izbegavanja, i okretanja ka osobama sličnog problema. Narkomanija tako prevazilazi okvire pojedinca i postaje problem okoline i šireg društva. U narkomaniji stradaju i porodica i bliski ljudi, tako da je neophodno da i oni budu uključeni u proces lečenja, kako bi i oni prevazišli lične traume, a i naučili kako da pomognu pacijentu u njegovom oporavku.
  • Na kraju, ali ne manje bitno, da bi se nastale promene tokom lečenja stabilizovale neophodno je poraditi i na profesionalno rehabilitaciji u smislu nastavka školovanja ili pronalaženja zaposlenja. Sve u cilju da pacijent postane produktivan član društva, da prihvati svoju novu ulogu i da bude prihvaćen od svoje okoline, jer je to onda jedina garancija da se bolest neće vratiti. Pacijent mora da zavoli svoj „novi život“ da se u njemu oseća konforno kako bi ga sačuvao u budućnosti.. Iz svega navedenog se vidi da je lečenje dugotrajan i zahtevan proces i da je neophodna potpuna posvećenost rešavanju problema. Sa druge strane pozitivan ishod lečenja je izvestan ukoliko se ispoštuju sve navedene zakonitosti, jer ne postoji niti jedan medicinski, psihološki ili socijalni razlog da tako ne bude. Narkomanija je izlečiva, ako ti to želiš!

Brojne su predrasude vezane za bolest zavisnosti, od toga da to i nije bolest nego nečiji izbor, da lečenje nije ni potrebna, nego “prevaspitanje” i izolacija, do toga da je neizlečiva bolest.

I jedno i drugo mišljenje je pogrešno i štetno.

Zavisnost, tj adikcija jeste bolest i pacijentu je neophodna stručna lekarska pomoć. Pokušaji improvizacije i samolečenja u najvećem broju slučajeva završavaju recidivom i povratkom u bolest, na taj način se gubi dragoceno vreme, a posledice bivaju sve teže. Sa druge strane, svi imaju šansu da uspešno prevaziđu zavisnost uz ličnu odluku, podršku porodice i adekvatnu stručnu pomoć.

Lečenje jeste dugotrajan i zahtevan proces ali je pozitivan ishod izvestan ukoliko se pacijent i porodica pridržavaju strogih pravila i principa lečenja.